Skip to content

Jovan Ćirilov- drugi stub Bitefa

 

Jovan Ćirilov je rođen 1931.godine u Kikindi, gde je završio osnovnu i srednju školu. Razvod roditelja bio je jedan od događaja koji su obeležili njegovo detinjstvo. Ipak, to je hrabro prihvatio, pa se kasnije odlično slagao i sa očuhom i sa maćehom od kojih je naučio mnoge stvari. U braku sa Majom Marković, gimnazijskom ljubavi bio je dvanaest godina posle kojih su se razveli.

Osnova života Jovana Ćirilova je pozorište. Iako je diplomirao filozofiju na Beogradskom univerzitetu još kao dečak sanjao je o teatru. Ljubav prema pozorištu gaji od malena, a u tome mu je pomoglo kućno vaspitanje ali i prilično kulturna sredina Kikinde u kojoj je odrastao, a koja je volela dobru knjigu, dobru predstavu, iako u to vreme nije bilo profesionalnog teatra u Kikindi. Njegova prva sećanja vezana su za lutkarsko pozorište. Već sa sedam godina igrao je Nušića u jednom sokolskom pozorištu. „O ljubavi prema pozorištu svedoče njegove reči da ma gde se nalazio, bez obzira u kom delu sveta, ma s kim bio u društvu, svako veče provedeno izvan teatra je – izgubljeno.”

Radoznao i odgovoran, rano je krenuo da upija tajne kako prirodnih tako i društvenih nauka, umetnosti takođe i stiče ono što se danas zove enciklopedijskim znanjem. Prirodnim sledom, odlazi na studije filozofije u Beograd, zajedno sa njegovom najvećom ljubavi Majom Marković. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1955. i odmah nakon stečene diplome dobio je priliku da radi u Studentu kada ga je pozvao prijatelj iz gimnazije, novinar Tanjuga Saša Veselinović. Tu je Ćirilov pisao svašta, od pozorišnih kritika do ukrštenih reči. Odlučujuću ulogu je odigrala njegova kritika u listu Student, objavljena 11. novembra 1952. godne, na predstavu Plautovog „Hvalisavog vojnika“, koju je Belović režirao u JDP-u. Kada je Milan Dedinac, umetnički direktor JDP-a pročitao kritiku, na nekoliko nedelja pred svoj odlazak za kulturnog ataše u Pariz on je zadužio Belovića da ga formira kao dramaturga, jer na Pozorišnoj akademiji nije postojao taj smer. Već posle nekoliko meseci angažovali su ga na mestu mlađeg dramaturga.

Godine 1967, Jovan Ćirilov,zajedno sa rediteljkom Mirom Trailović osnovao je internacionalni pozorišni festival-BITEF. Kolevka Bitefa bio je Atelje 212, gde je Jovan Ćirilov radio sa Mirom. U istoriji festivala poznati su slučajevi da pozorište osnuje festival ili da festival osnuje pozorište. Upravo je istorija Bitefa primer za oba slučaja. U krilu Ateljea 212 je 1967. godine rođena ideja da se u Beogradu osnuje prva u seriji budućih međunarodnih manifestacija. Iz toga se vidi da je festival Bitef odisao duhom novog, tragalačkog, eksperimentalnog. Kad je izmešten iz Ateljea 212, Bitef osniva novo pozorište na čijem čelu se našla Mira Trailović. Bitef teatar je od tada na novoj adresi na Bajlonijevoj pijaci (danas Skveru Mire Trailović) u nedovršenoj zgradi nikad osvećene evangelističke crkve.

Mira-Trailovic-Bitef-teatar

Na samom početku Bitef je u Beogradu bio najpre prihvaćen od publike, od progresivnih političara, ali i od najboljeg dela pozorišnih kritičara. Bulevarska štampa, koja se budila u vreme početka Bitefa,ismevala je Bitef koji je za nju bio sinonim dekadencije i perverzije. A Bitef je, to je vrlo brzo dokazano, bio svojevrstan ventil koji je pokazao da Jugoslavija nije zatvorena zemlja negde na Istoku, već da je Beograd evropska pozorišna prestonica.

Rasprave o ciljevima, umetničkim dometima i utrošenim finansijskim sredstvima su redovan pratilac svakog Bitefa.Ipak Bitef je imao svoju publiku,koja nije bila ni u najmanju ruku konzervativna, već može se slobodno reći izoštrenih gledalačkih čula . Zato i postoji pojam „bitefoidno“ koji je sam Ćirilov skovao, želeći da objasni da li nešto pripada Bitefu ili ne. U taj jednostavni pojam staje cela veličanstvena i komplikovana istorija ovog festivala i prostora na kom je nastao, njegova slava, sva prihvatanja i osporavanja, sve političke i esnafske intrige, otpor provincijalizmu i šovinizmu, svi burni i mlaki aplauzi protokolarnih i iskrenih gledalaca. “Bitefoidno” znači dobro, važno, hrabro, rizično, uzbudljivo.

Bitef-teatar-Jovan-Cirilov

Kao dugogodišnji selektor i umetnički direktor Bitef festivala uspeo je da dovede neke od najznačajnijih evropskih i svetskih pozorišnih ansambala i reditelja kao što su Pina Bauš, Robert Vilson, Nurija Espert, Living teatar, Ljubimov, Bruk, Bergman, Grotovski, i drugi, od kojih su neki svetsku slavu sticali upravo na Bitef-u u Beogradu. Od samog osnivanja Bitefa, 1967. godine do svoje smrti bio je umetnički direktor i selektor tog festivala.

Kao upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, uspeo je ovu pozorišnu kuću da izdigne na vrhunski svetski pozorišni nivo i njegove godine bile su zlatne godine JDP-a i po reportoaru i po izvedbama.

Jovan Ćirilov je bio jedan od najznačajnijih predstavnika srpske i jugoslovenske pozorišne kritike i pozorišnog eseja, i kroz tekstove u najznačajnijim dnevnim i nedeljnim listovima za koje je pisao,kreirao je istančani ukus domaće pozorišne publike.

Za svoj rad, Jovan Ćirilov je bio višestruko nagrađivan, i u zemlji i u inostranstvu. Dobio je dve Sterijine nagrade, za kritiku i životno delo, Oktobarsku nagradu grada Beograda za celokupno stvaralaštvo, nagradu Joakim Vujić za doprinos srpskom pozorištu, a Francuska ga je odlikovala Ordenom viteza umetnosti i književnosti. Dve sezone je bio i selektor Međunarodnog festivala u Nensiju, kao i član žirija za Veliku evropsku nagradu za pozorište, i član Uprave Mitelfesta u italijanskom Čividaleu. Od 2001. predsedavao je i nacionalnom komisijom za Unesko.

Napisao drame Soba za četvoricu i Dom tišine, scenarija za filmove Vladana Slijepčevića „Pravo stanje stvari“, „Štićenik“, Kuda posle kice (filmova prikazanih u Veneciji, Moskvi i Puli), radio drame „Vetroviti drumovi“ (na nemačkom Radio Hamburg), „Mehanička sekretarica“, i dr. Adaptirao za scenu „Prokletu avliju“ Ive Andrića, a sa Belovićem „Otkriće“ Dobrice Ćosića.
Autor je romana, više zbirki pesama, teatroloških eseja, knjiga uspomena, antologija drama, i rečnika. Preveo je drame Kristofera Fraja, Brehta, Ženea, Stoparda, Sama Šeparda, Mameta, Marbera i mjuzikla Kosa.
Pisac kolumni, u Nin-u Reč nedelje (od 1986. do smrti), dve kolumne nedeljno u Blicu (Pozorištarije i Sa rukama u džepovima) i pozorišne dnevnike u listu Ludus.
Bio je poliglota. Govorio je nemački, engleski, francuski, španski ,italijanski, a znao je i osnovne principe kineskog jezika.

Kako reče pozorišni reditelj Dejan Mijač: “ Jovan Ćirilov je bio čovek koji je svojom energijom i mladalačkim duhom bio čudotovorac, jer je dokazivao da postoji nešto neprolazno-duh,radoznalost i mirna vedrina koja sve to natkriljuje.“

Jovan Ćirilov je preminuo 16. novembra 2014. godine u Beogradu u svojoj 84. godini života. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

[Total: 6    Average: 4.8/5]

Be First to Comment

    Ostavite odgovor

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *