Skip to content

Minja Bogavac: Ponekad neverovanje u ljubav može da bude pokušaj da isprovociram kosmos da me iznenadi

Nakon nekoliko sjajnih pozorišnih komada i knjiga proze, naša poznata dramaturškinja je objavila svoj prvi roman „Ljubav se nosi u tri“. O prvencu, ljubavi, društvu je sa Minjom razgovarala naša Kristina Milošev…

Kreativni nomad. Večiti govornik, ali i optimista. Dama koja pomera granice i svojim britkim jezikom menja stvarnost oko sebe.

Milena Minja Bogavac je dramaturg, pesnik, pisac, koja nas kroz svoj angažovani rad putem moćnih reči upoznaje sa svetom- realnim, surovim, ogoljenim. Baš onakvim kakav on i jeste.

Kako sama autorka kaže, ona često zna da isprovocira kosmos koji uvek odgovara potvrdno i pravi dobra iznenađenja. Ovog puta su je mnogo neprilika, nesmotrenih poteza, ali i verovatno malih dešavanja na nebu doveli do novog puta. Puta koji je vodio u tri…

Pogled na sebe, osvrt na okruženje i samu dokolicu beogradskog miljea, kao i pitanje ljubavi u kulturi 21. veka je podstaklo bujicu misli, osećanja, ali i neobičnih priča koje su prenete na parče papira.

Danas to parče čini 192 strane knjige „Ljubav se nosi u tri.“

Milena samo za Elle otkriva pojedinosti o neobičnom nastajanju romana, ali i koliko je on uticao na nju, njen život i razmišljanje o (bez) smislu ljubavi…

Prvu zbirku pesama si napisala sa 23 godine, a sada je na red došao roman… Šta se u međuvremenu promenilo i kakav je bio osećaj kad si završila knjigu „Ljubav se nosi u tri“?

Promenilo se sve i nije se promenilo ništa. U međuvremenu sam napisala drugu zbirku pesama, desetak pozorištnih komada, jednu knjigu proze… Režirala sam nekoliko predstava, koje su imale i neke uspehe… Otkrila sam rad sa mladima, za početak: u neformalnom obrazovanju i omladinskom pozorištu, a zatim sam se i zaposlila, kao profesorka dramaturgije, u umetničkoj srednjoj školi. Puno sam radila, puno putovala, nekoliko puta mislila da sam smrtno zaljubljena, da bi se ispostavilo da sam to ipak preživela. Upoznala neke divne ljude i neke strašne ljude, s nekima se pozdravila, a neke trajno uselila u svoj život. Stalno se nešto događalo: preko sto premijera, nastupa, razni uspesi i nekoliko neuspeha… ali, kad pogledam iza sebe, u tih jedanaest godina, nisam se pomerila nigde: još sam mlada, još sam luda, treba još da radim, još da učim, još da putujem. Još svašta treba da mi se desi, pa da posle o tome pišem. “Ljubav se nosi u tri” sam pisala nekoliko godina. Ne svakodnevno, naravno, ali sam rukopis ostavljala, pa mu se vraćala, sa novom distrancom i novim uvidima. Zato sad ne znam kada sam zapravo odlučila da je knjiga gotova, ali… bilo je lepo uzeti je u ruke i pročitati ponovo, ukoričenu. To sam uradila u jednom posebnom parku, na jednoj posebnoj klupi, uz jedno posebno piće i posebnu pesmu u slušalicama. Bila sam sebi baš onako vredna i draga (da li sam već rekla: posebna?) u tom trenutku. Recimo, kao da sam tog dana bila zaljubljena u sebe. Veoma svečano popodne.

minja_bogavac_ponekad_neverovanje_u_ljubav_moze_da_bude_pokusaj_da_isprovociram_kosmos_da_me_iznenadi_01

Foto: Ana Stojakov

Slobodno možemo reći da je danas ljubav, shodno dekadenciji, infatilnosti društva i drugim socijalnim problemima izgubila na vrednosti. Da li te je upravo taj problem podstakao na pisanje? Kako je izgledao proces – od samog početka do kraja pisanja knjige?

Jadni smo, prejadni, iskompleksirani i smešni… Razumemo se u stanje u svetu, stanje u društvu, sisteme vrednosti i politike, ali ljude u svom neposrednom okruženju, koristimo samo kada treba da nam poprave sujetu… Bez ikakve odgovornosti, bez osećanja… Jurcamo za poslovima, od kojih nam zavisi egzistencija, tripujemo da je vreme novac, a vreme je zapravo život, koji prolazi, ni u čemu. Zaista ne želim da verujem da to tako mora! U knjizi pišem da više ne verujem u ljubav, ali to je poza, u kojoj izgledam moderno, kul i intelektualno. U suštini, verujem u srećne krajeve… Ako svi nismo srećni, to samo znači da još nije kraj i nekad neverovanje u ljubav može da bude pokušaj da isprovociram kosmos da me iznenadi. A knjiga je počela da se piše sama, pre nekoliko godina, kad sam mislila da imam pametnija posla, nego što je pisanje ljubavnih romana. Onda mi se desio jedan tragični udarac glavom u zid, posle koga sam morala da uradim ono što uradim uvek kad mi je loše: sednem i pišem. Imala sam sreću da me je na rezidencijalni program u okviru festivala Pre glej: naglas! pozvala ljubljanska, dramska spisateljica Simona Semenič. Prva verzija romana, nastala je kod Simone u gostima, i taj boravak mi je prijao u svakom smislu. Pisala sam, ona je čitala, onda smo razgovarale, zatim smo zvale i mnoge druge reditelje i dramaturge da razgovaraju sa nama. Imala sam podršku, kakva mi je u tom trenuku bila veoma potrebna. Kada živite od pisanja, veoma retko budete u prilici da pišete svoje priče, za sebe, onako kako vi hoćete, bez potrebe da se dopadnete nekom reditelju ili producentu. Simona je uvidela taj problem, pa nas je njen festival praktično stipendirao da pišemo svoje, šta god hoćemo i kako hoćemo. U narednoj fazi, puno sam bila na putu. Knjiga je svuda išla sa mnom, pa sam je dovršavala u hotelskim sobama, kafićima, aerodromskim čekaonicama… Budući da je u pitanju nešto lično i intimno, dugo nisam bila sigurna ima li ikakvu literarnu vrednost, a malo sam se i stidela. Mene ljudi doživljavaju kao angažovanu umetnicu… Pa otkud sad to, da se posle svih tih velikih tema, ja bavim zaljubljivanjem, romatikom i pitanjem gde je nestala? Trebalo mi je vremena da shvatim da je “Ljubav se nosi u tri” zapravo moj najangažovaniji tekst. Njegova političnost je u tome što odbijam da pisanje o ljubavi prepustim mizoginim ženama, koje pišu ušećerene, patrijarhalne baljezgarije. Iza svake velike teme, krije se nedostatak ljubavi. Zapravo, kad pogledam stanje u svetu, shvatam da samo o ljubavi i vredi pisati. Sve ostalo se odavno odnelo u tri…

Neobičan naziv romana ”Ljubav se nosi u tri“ naslućuje da je glavna tema zapravo ljubav. O čemu je tačno priča i kojoj publici je namenjena?

Junaci i junakinje u mom romanu, žive u Beogradu, i bliže se svojim tridesetim rođendanima. Mnogo izlaze, mnogo piju, mnogo su moderni, veoma alternativni, svi su obrazovani, svi su seksi, svi su jako kul. Naravno, svi su i siromašni, ali su od toga napravili poetiku i stil. Oni su umetnici, aktivistkinje, lica s nezavisne umetničke scene, takozvani: civilni sektor. Glavni lik u priči je Beograd, koji ih susreće po nekom sopstvenom planu, po nekoj svojoj dramaturgiji. Mislim da o tom miljeu, nije mnogo pisano u domaćoj književnosti, a ovu knjigu treba da čitaju mladi, bez obzira na to koliko godina imaju. U nekim delovima, knjiga je eksplicitna, ali mislim da mogu da je razumeju svi, od petnaest do šezdeset godina: zaplet je praktično tinejdžerski, ali to što likovi koji u tom zapletu žive, nisu tinejdžeri, čini njihovu priču ozbiljno zabrinjavajućom. Dok sam pisala ovaj roman, jedan keks se reklamirao sloganom “Ne pušta te da odrasteš”… Gledala sam te bilborde i odjednom shvatila: pa, to je Srbija! Ne pušta te da odrasteš, i u tome je tragedija! Budući da nemamo mogućnosti da u tridesetim preuzmemo nove životne uloge, mi beskonačno mnogo puta repriziramo sopstvenu mladost. Izgleda da smo mladi, ludi i zabavni… a ustvari smo preplašeni i patetični. Odrasli ljudi u dečijoj garderobi. Nadareni, svestrani, obrazovani, lepi i moderni… A zapravo: frustrirani, neiskreni, kvarni. Tužan prizor, koji veoma veselo izgleda.

minja_bogavac_ponekad_neverovanje_u_ljubav_moze_da_bude_pokusaj_da_isprovociram_kosmos_da_me_iznenadi_02

Foto: Ana Stojakov

Ljudi u svojim tridesetim godinama, njihova potreba za pronalaženjem identiteta i same ljubavi naspram uklopljavanja u društvene mase. Gde si ti u svemu tome i koliko je ova tema bliska tebi, ali i tvom okruženju?

Ovo je moja priča, o ljudima u mom okruženju. Pitanje: gde sam ja u svemu tome i kako sam se tu, uopšte, našla, postavljam kroz celu knjigu, a mislim da na kraju pronalazim i neki odgovor. I ako sam školovana dramaturškinja, nikad nisam imala talenat da izmislim i konstruišem neku priču koja mi je daleka. Tako je i u ovom romanu. Ovo je auto-fikcija. Ne želim da govorim o tome u kojoj su meri likovi inspirisani ljudima iz mog okruženja, ali ne bežim od toga da je ova knjiga veoma lična. “Lično je političko”, kažu feministkinje i ta teza je osnovni moto mog umetničkog rada. Ili je lično, ili je bezlično.

Pišući knjigu, analizirajući i oblikujući likove i samu radnju, dosegla si si sigurno do višeg nivoa percepcije . Šta te je najviše iznenadilo i da li si nešto novo otkrila i naučila kroz samo pisanje ?

Sredila sam se, sredila misli, donela odluke i porasla. Shvatila sam da se treba paziti ljudi koji se predstavljaju kao dobričine, heroji, požrtvovani borci i borkinje za bolji svet. Svesna sam problema gladne dece u Africi i naravno da mislim da im treba pomoći, ali ako mi kažeš da zbog te dece ne spavaš noćima i da te njihova sudbina brine više od tvoje lične, spremna sam da proverim čiji leš čuvaš u ormanu. Da bismo razvili empatiju, neophodno je da prvo poznajemo svoja osećanja. Osoba koja sa sobom nije na ti, ne može zaista da pomogne ni gladnoj deci u Africi, pa čak ni gladnoj deci u svojoj ulici. Shvatila sam i koliko je sujeta opasna stvar. To je kao ono pseto, što ga hraniš, da te ujede. Od tada, moja sujeta je na dijeti. Hrani se samo dobro urađenim poslovima, to je zdrava hrana, pa ne goji. Čim primetim da se ubucila, izlistam sebi svojih pet najgorih osobina, pa se zabavim tako što uradim nešto protiv jedne od njih. To ne znači da radim protiv svog samopouzdanja, već samo da sebe analiziram nepristrasno. Bolje da to uradim sama, nego da to rade drugi. Još nešto! U medijima često čujemo jednu kretensku frazu, koja se toliko puta ponovila, da više ne razmišljamo o tome šta ona znači. Kaže se: moj partner, ili partnerka … ili porodica… “oni su moji najstroži kritilčari”. Kakva glupost! Ne pada mi napamet da u svom okruženju držim stroge kritičare. Od bliskih ljudi očekujem da mi budu dobri savetnici, saradnici, podrška i uteha. Strogih kritičara napolju ima koliko hoćeš! Sem toga, ja sam dovoljno stroga sama prema sebi.

minja_bogavac_ponekad_neverovanje_u_ljubav_moze_da_bude_pokusaj_da_isprovociram_kosmos_da_me_iznenadi_03

Došli smo do današnjeg doba kada se ozbiljna literatura smatra praktično disidentskom, jer za cilj, makar i nesvesno, ima edukaciju sopstvenih čitalaca. Kako uspevaš da se izboriš za svoj položaj?

Edukacija je najvažniji element u svemu čime se bavim, ali treba znati razliku između edukacije i didaktičkog soljenja pameti. Da biste nečemu naučili druge, neophodno je da sami pođete od toga da ne znate ništa i da želite da učite. Učenje nije linearan, usamljenički proces. To je štrebanje. Pravo učenje je kolektivno otkrivanje činjenica, i njihova analiza, iz najrazličitijih uglova. Mislim da su moje edukativne predstave ljudima zabavne jer su duhovite, nepretenciozne i lake, a samo onaj ko zna da piše ili da pleše, zna koliko je teško napraviti da stvari izgledaju lako. Jednom sam, u šali, izjavila da moje pozorište liči na onu književnu ediciju “Folirajte se…” : bez obzira na to što je ta edicija edukativna, u njoj su činjenice predstavljene jednostavno, ilustrovane su, objašnjene na popularan i duhovit način. Tako je i s mojim komadima: smejaćete se, zabaviće vas, ali ćete na kraju shvatiti da ste čuli neke veoma ozbiljne stvari. Rad sa mladima naučio me je da je učenje – igra, a mislim da sam i pre znala da je igra najozbiljnija stvar na svetu. Ako počnete da pišete knjigu da biste nekog edukovali, bolje se odmah otarasite pribora za pisanje! Ja se za tastaturom samo igram. Isto to radim i na probama. Predstave pravim da ja nešto naučim, a ono što publika dobije – to je kao skripta. Dosadne osobe prave dosadne skripte. Moje su šarene, lepo prelomljene, iscrtane i izlepljene. Ako vam na prvi pogled izazovu smešak – gotovo je! Imam vaše poverenje i mislim da ćete mi dozvoliti da vas, malo kasnije i rasplačem, ako to bude neophodno. Jedna mi je učenica nedavno kazala: “Profesorka, vi nama predajete jako komplikovane stvari, a mi se stalno smejemo na vašim časovima!” … To je jedna od najlepših stvari koje sam ikad čula. Treba se stalno smejati! Čak i u najgorim situacijama u životu, ima nešto što zaslužuje osmeh. Nema niko jadniji od Antigone, al zato pogledajte kako je Kreont ispao smešan, u svojoj gluposti! Dakle, Kreont je jadniji od Antigone – ona je, na kraju, ipak pobedila.

Šta je ono što te najviše motiviše da pišeš i da istraješ u svim angažovanim projektima?

A šta bih imala od toga da odustanem?! Motiviše me to što sam sigurna da ništa drugo na svetu ne bih umela da radim, bolje i poštenije. Pozorište je ovisnička profesija. Ako ste jednom provalili kako ta igračka radi, ni jedna druga neće moći da vam je zameni. Naravno da je povremeno sve to jako naporno, da poželite da u životu imate više sigurnosti i više mira, onog mira koji se kupuje brojem nula na tekućem računu… Ali, čak i kad maštam o tome šta bih uradila da sam bogata, ja maštam o privatnom pozorištu koje bih otvorila, i brendiranom kombiju kojim bismo išli na turneje. Dakle, kad ne bih živela od ovog što radim, ja bih plaćala da radim to isto, da bih imala zašto da živim. Ja jesam to što radim, najbolje od mene, moja suština. Ne mogu da ostanem od sebe. Nemam drugi život ni rezervno vreme.

Dramaturg si po vokaciji. Kakav je osećaj kada kao pisac, gledaš svoje delo na „daskama koje život znače”? I da li bi volela da upravo ovaj roman doživi tu sudbinu?

Za mene lično, to je najlepši i najdragoceniji osećaj na svetu. Gledaš nešto, to nešto je tvoje, sve si to ti smislila i izmislila, a više nemaš kako da mu pomogneš, niti tu više išta zavisi od tebe. Tačka u kojoj se ukrštaju potpuna moć i apsolutna nemoć. Predaja kontrole. Kao u ljubavi, naprimer. Ili kad vam deca porastu, pa počnu da donose sopstvene odluke. Adrenalin do daske. Kao dramaturškinja, nikad nisam bila od onih što pošalju tekst i više se ne pojave. Sedim na probama, pišem na probama, adaptiram likove prema glumcima i glumicama, a često pišem i komade u kojim nema likova, već su izvođači na sceni u svoje ime – govore tekstove koje sam im napisala, na osnovu zajedničkog procesa istraživanja neke teme. I kada prođe premijera, nastavljam da gledam svoje predstave. Više ne ispravljam glumce i glumice, ne dajem im nikakve sugestije, ali gledam kako stvar raste, kako se menja ili kako se raspada. Gledajući svoje predstave, puno sam toga naučila, o sebi i o pozorištu. Između ostalog i to da smo pozorište i ja, neodvojive kategorije. Što se tiče romana “Ljubav se nosi u tri”, treba da kažem da je za njega bio plan da postane komad, ali se u toku pisanja otrgao i proširio u roman. Mislim da ga je veoma lako postaviti na scenu, a mislim i da za to imam idealnu podelu. Fragmente romana, na promociji u Dorćol Platzu, čitali su: Gorica Regodić, Isidora Simijonović, Uroš Mladenović, Đorđe Živadinović Grgur i Uroš Novović. Skoro sam sigurna da ćemo se u narednoj sezoni ponovo sresti sa ovim tekstom i tome se, unapred radujem.

Razgovarala: Kristina Milošev

Tekst je orginalno objavljen na portalu magazina Elle.rs

[Total: 3    Average: 5/5]

Be First to Comment

    Ostavite odgovor

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *